Još jedna WordPress stranica

BKC

Од етрурске ћирилице до босанских пирамида

PODJELI
, / 319
Од етрурске ћирилице до босанских пирамида

Брдо Височица с околином, за које се тврди да је заправо комплекс пирамида стар 27.000 година (Фото Википедија)

Не баве се псеудоисторијом само дилетанти и аматери, већ и аутори петпарачких књига, политичари, али и поједини историчари од заната, каже византолог Радивој Радић

Аутор: Димитрије Буквић –politika.rs

Mожда није далеко дан кад ће ђаци учити да су Етрурци веровали у Перуна, док су босански фараони сахрањивани у пирамидама. Судећи по књизи „Боља прошлост”, то би биле лекције из уџбеника ако би се у њих уврстили актуелни псеудоисторијски „налази” из Србије и региона. У тој недавно објављеној публикацији налазе се текстови седморо релевантних аутора, махом историчара и археолога, који указују на различите примере псеудоисторије.

Било да прибегавају измишљању традиције зарад јефтине медијске пажње, или због конструисања митова намењених „збијању националних редова”, чињеница је да су псеудонаучници са страница булеварске штампе одавно продрли и у поједине научне часописе а на основу њихових „сазнања” настају и докторске тезе. На ту чињеницу у уводном тексту књиге „Боља прошлост” упозорава и византолог Радивој Радић. Псеудоисторијом се не баве само дилетанти и аматери, већ и писци петпарачких књига, јавни делатници, политичари, али и поједини историчари од заната, упозорава за „Политику” овај професор београдског Филозофског факултета.

Истичући да се псеудоисторијом не баве само дилетанти и аматери, византолог Радивој Радић наводи да њој прибегавају и писци петпарачких књига, јавни делатници, политичари, али и поједини историчари од заната. Овај професор београдског Филозофског факултета упозорава и на „неотпорност званичне историографије да покрије пукотине кроз које је псеудоисторија почела да продире и у поједине научне часописе”.

У једном од текстова из књиге, коју је објавила ИК „Еволута”, Александар Палавестра, такође професор Филозофског факултета, анализира тезе о појму „винчанског писма”. Истичући да се покушаји одгонетања тог наводно аутентичног писма заснивају на тумачењима орнамената и знакова урезаних на керамичким артефактима неолитске културе у Винчи, Палавестра указује да су ти орнаменти само изоловани, несистематични знакови. Он наводи да их је и први истраживач Винче Милоје Васић називао маркама, знацима и другим примеренијим именима. У истом есеју се наводе и други начини дешифровања писама других цивилизација на произвољан начин, попут одгонетања етрурских слова уз помоћ ћирилице, на темељу тезе о визуелној сличности два писма. „Метод” оваквог „превођења” се, према Палавестри, заснива на простој примени ћирилице при читању етрурских текстова и превођењу помоћу сличних српских речи.

„Рецимо, ако се прочита ’авлеши’, то личи на ’авлијаши’, што ће рећи – они који живе у истој авлији, значи, комшије”, пише Палавестра, духовито додајући: „Нећемо ваљда ситничарити о томе да је авлија турска реч.” Он наводи да је на тај начин Светислав Билбија „превео” етрурски натпис с именима богова Хада, Персефоне и Гериона (у оригиналу: Aita, Phersipnai, Cerun) као: „Ала сипа жар у Перуна.”

Шта се, међутим, дешава кад професионални историчари донесу погрешне закључке, користећи притом аутентична документа? Одговор нуди текст Мирослава Јовановића (1962–2014), који је такође био професор Филозофског факултета. Он је навео пример двојице научника који су, проучавајући „тршћанску кризу”, Палмира Тољатија и Пијетра Ненија окарактерисали као предводнике могуће „профашистичко-иредентистичке коалиције”.

Иронија је у томе да су Тољатија, лидера Комунистичке партије Италије, и Ненија, првака италијанских социјалиста, прогониле управо фашистичке власти, због чега су готово цео период између два светска рата провели у егзилу. Како је дошло до ове грешке? Јовановић наводи да је спорна синтагма очито преузета из југословенске партијске грађе. Конкретно, у документима КПЈ након 1948. било је уобичајено да се лидери западних комунистичких партија, посебно италијанске, називају фашистима или профашистима јер су оштро осудили КПЈ због сукоба са Коминформом. Овакве омашке настају услед „фетишизације докумената”, под чиме Јовановић подразумева став да само оно што је сачувано у документима представља валидну прошлост, уз пренебрегавање других извора или историјског контекста у којем је архивска грађа настајала.

Као што је археологија у почетку сматрана помоћном историјском науком, у псеудоисторији сличан „посао” обавља – псеудоархеологија. У прилог томе сведочи Данијел Џино, предавач на универзитету у Сиднеју, који се у свом тексту бавио босанским пирамидама. Реч је о „открићу” Семира Османагића, „бошњачког археолога аматера који је живео у САД”, како га назива Џино. Османагић је средином прошле деценије изнео тврдњу да је брдо Височица, заједно с околним брдима око места Високо у централној Босни, заправо комплекс пирамида стар 27.000 година. Иако су и локални и страни стручњаци то одбацили, Османагић је до данас наставио рад на „ископавању пирамида”, оснивањем Фондације „Босанска пирамида Сунца”.

У логотипу те организације, како примећује Џино, садржана је чак и „стилизована” застава БиХ, на којој је троугао искоришћен као симболична представа пирамиде. Иначе, на сајту фондације се, између осталог, може прочитати да је „др Семир Османагић свакако најпродуктивнији светски предавач у области археологије и историје”. Џино упозорава, међутим, да ефекат оваквих псеудоархеолошких подухвата не треба сметнути с ума јер је истраживање међу бошњачким средњошколцима у Мостару показало да 88 одсто њих прихвата „босанске пирамиде” као чињеницу.