Još jedna WordPress stranica

BKC

Radomir Konstantinović 27. 3. 1928 — 27. 10. 2011.: Filosofija palanke

PODJELI
, / 291
Radomir Konstantinović 27. 3. 1928 — 27. 10. 2011.: Filosofija palanke

Radomir Konstantinović (Subotica, 27. 3. 1928 — Beograd, 27. 10. 2011.) bio je srpski filozof i književnik, veliki kritičar nacionalizma i rata.

_________________

Ovaj duh plemena, koji bi se u izvesnom smislu, možda, mogao nazvati jednim uvek mogućim jer uvek prisutnim duhom svakog duha, izražen je posebno naglašeno u duhu palanke….

Autor: Radomir Konstantinović

Iskustvo nam je palanačko.

Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.

Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se, u “večnosti”, živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka – svetska? Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje po-stvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedina apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materijalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo van-vremeno i, samim tim, ništavilo večnosti.

Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh: tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha. Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet. Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici “sveta”, na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke.

Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan: on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji je nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost. Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takođe je jezik voljnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palančanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt.

Otkuda to?

Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Palančanin ima izvanredno jako osećanje stila, jer ima izvanredno jako osećanje kolektiviteta, zamrznutog (ili oličenog) u tom stilu. Veliki “svet” je svet koji, množinom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme. Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno tome i sam duh stila.

Ova služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje “sveta”, kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nad-stavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje.

Ako je jedno-obrazni stil moguć, kao delo svih, on nije moguć samo u prostoru. On podrazumeva i svoju važnost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu. Stil ne priznaje mrtve. On je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha; biti u duhu palanke, znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se, ovim stilom, ponoviti jučerašnjica palanke. Jako osećanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u suštini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv-istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo ovde se javlja pod maskom istorije, ili istoričnosti; u stvari, u njoj nije teško prepoznati protiv-istordinost palanke, zasnovanu ovde na dva činioca: 1) na radoznalosti, kojom palanka izražava svoju želju za jedno-obraznošću, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to uništenjem onoga što bi njoj bilo nepoznato, što bi ostalo “tajna” za nju, van domašaja njenog oka, sluha i mogućnosti delanja, kao mogućnosti “odgovora” na sadržinu dogođenog, i 2) ovde nije teško otkriti ovu protiv-istoričnost i u palanačkoj težnji za vremenskim dejstvovanjem vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve “povezati” protiv-dejstvom palanačkog duha, njegovim tumačenjem, koje je uvek tumačenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet.

Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktuelnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u prošlosti, kao što ga ne voli u budućnosti. Zaverena trajanju, time što prihvata (što želi da učini to izborom svoje volje) sudbinu palanke, one koju je svet “napustio”, ostavio, ona trajanje traži svuda, pa neizbežno i u svom stilu. Ona mora sebe stilski da ujednači u vremenu kao i u prostoru, u prošlosti i sadašnjosti kao i u budućnosti. Konzervativan duh palanke, kao ovaj duh osuđen na trajanje, i koji ovu osudu želi da proglasi za svoju volju, koji ovu determinaciju istorije pokušava da oglasi za stvar svog sopstvenog izbora, u mračnom pokušaju koji ne znači samo izmirenje sa sudbinom već i njeno obogotvorenje, dakle ne samo na ravni koja bi osvetlela tu sudbinu kao snošljivu već bi joj dala značenje jedino moguće sudbine; taj konzervativna duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji “sačekuje” budućnost svojom vernošću postojećem, ali koji takođe sačekuje prošlost svojom vernošću postojećem koje želi, neuporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost, ili neka ne-sadašnjost.

Prošlost je u najmanju ruku predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo više potvrđivanje njeno. Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme; on hoće prošlost kao svoju potvrdu, i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osećanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da, zatvoren u jedan zatvoren svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i, ponovimo to, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji se zaustavio (i koji može bila zatvoren samo onoliko koliko je zaustavljen), i koji kao da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji, zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u “haosu” koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase koje uopšte može da doživi jedan “bludni sin”.

Ideal čistog siromaštva

Oni su prljavi, palančanin je čist. Njegov život, sveden stilski, sa unapred datim odgovorima na davno postavljena pitanja (on će ta pitanja da ponavlja, pretvarajući ih, na taj način, u kao-pitanja), jeste jedan nevin život, čist onako kako je nužno “čist” samo produženi infantilizam duha “sklonjenog” zauvek pod okrilje starijih, duha koji je još duh sina koji je ostao veran i koja, po nasleđenim pravilima, obavlja svoj život. Život je rutinski život, siguran onom sigurnošću koju nudi rutina. On je stilizovan na način na koji to može samo rutina, predviđen ovom rutinom koja je došla do spasonosnih obrazaca. Nema prljavštine jer nema stvarne radionice obrasca, one u kojoj bi se obrazac tek stvarao. Svako tvorastvo je prljavo, zato što je tek traženje čistote (nenađene) i nenađenog obrasca.

Kult čistote je kult rutinskog (i rutinizovanog) života. Između čistote i rutine vlada znak moćne kauzalnosti koja, ponekad, ide do same istovetnosti, tako da bismo o rutini smeli govoriti, pre svega, kao o čistoj rutini a o čistoti kao rutinskoj čistoti. Kult čistote, u ovoj stilskoj svedenosti, doveden je do prave manije, i to u svemu, u stvarima materijalnog sveta, ali i u sferi ideala moralnih vrednosti. Sve je “staro” i “starinsko”, i sve se, u pokušaju vernosti onome što je bilo, što jeste i što treba da traje, da preživi, neprestano čuva, neguje, obdelava, najčešće u slavu čistog siromaštva, kad se ubogost izjednačuje sa čistotom, a sve po liniji ove vernosti nasleđeno-trajnom, jedno-obraznom i kao takvom s onu stranu smrti, propadanja i prljanja smrću. Svaki preobražaj pretpostavlja izvesnu smrt, jer pretpostavlja neko propadanje, pa je u tom smislu nužno nečist. Apologija trajnosti je apologija čistote. Nema pobune protiv smrti koja nije pobuna u ime jedne čiste nevinosti.

Stil, koji uvek teži jedno-obraznosti time što pokušava da se učini stilom svih, i što traži jedinstvo njegovog subjekta sa čitavim ostalim svetom), jeste ova težnja ka nevinosti: samo jedno-obraznost je nevina. Ona je s onu stranu sukoba različitog i propadanja kroz taj sukob onoga što ne može da preživi. Nema duha koji nam tako dobro otkriva ovu funkciju stila, kao funkciju čistote (idealne nevinosti) kao ovaj duh palanke koji je duh idealno čiste nevinosti. Kad god on progovori u nama, bačenim u svet, on progovara bolnom čežnjom za čistotom. Vratiti se u palanku, za nas je, u krizi našeg sveta, nas samih, isto što i vratiti se u izgubljenu čistotu.

U projekciji ove čežnje za palankom, duh palanke ukazuje se kao duh anđeoske čistote i mira u njoj, i ne oličava se slučajno kao duh anđela čistog spokojstva, koji se nikad i nipošto ne bi mogao nazvati zlatoustim: on je toliko spokojan, da ne govori, da nema čak ni nagon govora. Ova njegova ne-govoreća čistota spaljuje duh i čini savest rđavom savešću prljavih. Ona je od materije prljavosti, od materije smrti. Čak i mi, umesto da lebdimo u čistoti kao ovaj idealni duh, a ne samo da ga sa čežnjom dozivamo, i mi smo prljavi. I jezik je prljav, ali ne samo zato što nikad ne može “da kaže”, da ponovi ovu nevinost, već što je duboko prožet smrću: govor je neprestano preobražavanje onoga ko govori i onoga o čemu se govori.

Govor je pokret i proces, sistemom neprestanog prihvatanja i odbacivanja. Stvari se rađaju u govoru zato što u njemu umiru. Govor nikada nije idealno čuvaran, onako kako je to rečnik. Jezik nije rečnik, pa nije čak ni moguća željena vernost rečniku. Govor je iskušavanje i izneveravanje rečnika, kao apsolutno-statičkog sveta reči koje jesu reči jer su zavarene trajnosti, ali koje govor prihvata upravo zato što mu je potrebno ono što traje, što se menja, na njegovim putevima koji su putevi preobražavanja kao traženja samoga bića. Čak i pokušaj vernosti rečniku, idealnoj statičnosti trajnog koja kao da u njemu pokušava da se otelotvori, jeste njegovo “izneveravanje” padom reči u rečenicu, u njen kovitlac. Rečenica preobražava, pa tako i prlja reč. Ona je prljanje idealne nevinosti spokojnih reči, otrgnutih iz spokojstva rečnika. Svet palanke, viđen u ovoj svetlosti osnovne svoje težnje koja je težnja ka trajanju, pokušava da se vrati iz rečenice u reč, iz govora u rečnik, u stvari da ćuti onako kao što je govor rečnika, izvan rečenice, govor ćutanja. Idealno, on je svet čistog ćutanja, svet voljno prihvaćenog siromaštva na koje poziva ćutanje, na koje poziva ono u odbijanju rečenice koja jedino zna za bogatstvo zato što zna za umiranje, za smrt kao za ovakvu “prljavu” smrt. Nema saglasja između čistote i bogatstva, jer nema saglasja između čistote i smrti; tamo gde je bogatstvo, uvek je smrt jer je uvek rasipanje obilja, njegovo neprestano obnavljanje. Uplašen od obnove, duh palanke užasnut je od bogatstva. On će reći, ponekada (u svojim iskušenjima, u svojim krizama) i reč o svojoj ubogosti. On će čak i da se požali na nju. Ali njegovom jadanju na sopstvenu ubogost ne treba poverovati: on hoće tu ubogost, i on mora da je hoće onako kako hoće jedno-obraznost, stilski usavršenu rutinu čije savršenstvo isključivo je u njegovoj jednostavnosti, krajnjoj svedenosti na ono najneophodnije, osnovno.

Ako se duh palanke vraća iz rečenice reči i, i iz govora pokušava da se vrati rečniku u kome su stvari u dosluhu sa večnošću, zatvorene u trajno-nepromenljivom svom značenju, to je zato što je prinuđen da se vrati osnovno-prvobitnom, tamo gde je sigurnost, po njegovom osećanju, najjača. Ono osnovno, kao pra-osnova stvari, jeste ono bitno-iskustveno. Iskustvo je odbacivanje suvišnog, njegov osnovni metod jeste metod selekcionisanja, od manje potrebnog ka više potrebnom. Sigurnost, kojoj vodi iskustvo u želji da nađe trajna rešenja, ona koja će važiti u budućnosti kao što su važila u prošlosti, i koja će samim svojim važenjem da poreknu tu budućnost otkrivajući je kao već poznatu iskustvu što već ima odgovor za njih; ta sigurnost beskrajno uprošćava. U složenom ima bogatstva, ali nema sigurnosti. Složenost je uvek i kriza sigurnosti. Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred, a svaka delatnost u njemu je nužno predviđena, i to u svom provereno najefikasnijem, najbržem i najekonomičnijem vidu. Ako je ovde ubogost tako moćna, to je nužna ubogost koju rađa ova potreba za sigurnošću.

Red palanačkog sveta, oličen u stvarima svakodnevnog, čulnog iskustva, i u stvarima moralnim i stvarima duha koji pokušava ovde da opstane, samo je izraz, prožet tugom mrtve svetlosti, ovog osnovnog nagona bolno-gorke volje da se nalog zatvorenoga sveta prihvati kao mogući imperativ egzistencije (kao pomirljiv sa egzistencijom), odnosno da se egzistencija pomiri sa trajnošću. Ruka koja pomno sređuje ovaj sređeni svet, kao u nekakvom neprestanom ratu sa mogućim ne-redom, sa bogatstvom haosa koji vreba iz “sveta”, jeste uvek ruka palanačkog duha jedno-obraznosti koji ne priznaje vreme i koji, u tom nepriznavanju, s gorkim ponosom prihvata istovremeno i udes siromaštva i udes anahroničnosti, jer u njima ne vidi udes već jemstvo i znak svoje prednosti, jedinstveni način preživljavanja svakog iskušenja, sigurnost u sklonjenosti u rutinski stil i stilizovanu rutinu kao u sklonjenosti pod okrilje nad-ja duha trajanja što očinski sve drži pod sobom i koji se javlja kao zaštitnički duh.

Duh palanke kao duh plemena u agoniji

Duh palanke nam otkriva: da nema nad-ja izvan stila, nekog nad-ja koje ne bi bilo “stilsko” (a ne samo stilizovano) i da nema stila koji ne bi bio ovo nad-ja. Ma koliko stil izgledao delo individualnosti, on je delo nemirenja individualnosti sa samom sobom, i to pre svega kad je delo silovite individualnosti koja želi svoj stil da oglasi za opšti stil, za stil svih. Nema stila koji bi pristajao da bude samo jedan stil, jer nema delimične volje; ma koliko nas naša razumnost ubeđivala da postoji samo jedinstvo stilova, a nikada jedan jedinstveni stil, uvek stil ide protiv ove razumnosti, težeći svom opštem važenju, tako da se i može reći da je stil nemirenje individualnosti sa sobom samom (kao ograničenom pojedinačnošću) i njen pokušaj (u tom nemirenju) sopstvenog uopštavanja. Ako, međutim, ovo uopštavanje ne bi značilo i preživljavanje, odnosno ako ne bi bilo u funkciji preživljavanja, sam fenomen poricanja individualnosti stilom, u pravcu ovoga uopštavanja, bio bi nerazumljiv. Između stila i individualnosti nema pomirenja, jer nema pomirenja (čak i nikakve trpeljivosti) između stila i smrti. Ono što se u stilu odbacuje, kad se odbacuje stroga individualnost ovim sistemom uopštavanja u pravcu jednog sve-važećeg stila koji, dosegnut, uopštava jer je opšti, to je sama smrt za koju se sluti da je, uvek, pojedinačna smrt. Ne umire čovek, već umire čovek X. Što smo bliže konkreciji, spuštajući se od apstrakcije ka njoj, mi smo bliže smrti. Usamljena činjenica je čista smrt jer je čista konkrecija.

Plemenska kultura našla je u ovome prvo i poslednje svoje znanje, pra-znanje svakog znanja. Ona je, zbog toga, kultura stila kao nijedna druga kultura, tražeći od stila upravo ovu njegovu sposobnost uopštavanja preživljavanjem pojedinačnosti (uopštene stilom) i pojedinačne smrti (savladane ovim uopštavanjem). Ona je, otuda, sebe stilski najviše, najpotpunije oličila u odnosu sa bitnim trenucima egzistencije, sa trenucima rađanja i smrti, time što ih je do kraja ritualizovala, što je ritualom uopštila duh pojedinačnosti; iskušenjima smrti, koja su iskušenja pojedinačnosti, ona je suprotstavila, kao svojevrsni svoj odgovor, snagu uopštavajućeg stila, njegovu moć uopštavanja. Pred smrću se, ritualom, stilom, organizuje pleme u samom sebi, kao jedno stilizovano pleme. Kad tražim stil, kad težim ka njemu, ja to ne činim iz nekakve “kulture”, već iz ove vernosti ka preživljavanju sopstvenim uopštavanjem. Umesto: čovek, to je stil, trebalo bi možda reći: Pleme, to je stil. Ja sam, u ovom traženju stila, čiji tvorački nikada nije duh individualnosti već duh uopštavanja njenoga (jer nema volje za individualnim stilom: individualni stil je contradictio in adiecta stil je upućivanje ka opštosti, on neizbežno podrazumeva momenat opštosti; individualni stil, koji poznaje praksa, jeste protivrečan volji stila, on je delo jedne nemoći a ne izraz moći koja ga pokreće), – ja sam uvek pleme, i uvek plemenski duh tu progovara iz mene, duh koji samo-poništenjem po-jedinačnosti, sistemom jedno-obraznosti, pokušava da nadživi smrt.

Ovaj duh plemena, koji bi se u izvesnom smislu, možda, mogao nazvati jednim uvek mogućim jer uvek prisutnim duhom svakog duha, izražen je posebno naglašeno u duhu palanke. Po tom svom plemenskom upućivanju stilu kao preživljavanju uopštavanjem, poništavanjem pojedinačnosti, duh palanke je jedan izrazito plemenski duh. Da i ne znamo za lekciju istorije (i sociologije) koja nam poručuje da je palanka čardak ni na nebu ni na zemlji, ni selo ni grad, mi bismo njenu genetsku vezu sa plemenskim selom osetili već po ovoj njenoj naglašenoj vernosti jedno-obraznom, uopštavajućem stilu kao čistom poricanju svake pojedinačnosti i, time, kao pokušaju poricanja smrti. Ali, on je duh palanke a ne duh plemena zato što je njegova svest o jedno-obraznosti kao sistemu preživljavanja nesumnjivo prisutna. On ovako zna za stil kao za jedinstveno sredstvo nad-življavanja jer ima svest o njemu koja, samim tim što postoji, nepobitno potvrđuje postojanje perspektive prema plemenskom duhu, odnosno postojanje odstojanja na kome se on našao (istorijskim radom) prema plemenskom duhu. Plemenski duh je duh obredno-stilski po nagonu, a ne po svesti, jer pojedinačno on ne poznaje drugačije nego samo nagonski, u strahu pred smrću. Plemenski duh nema svest o pojedinačnom pa ni svest o suštinskom značenju svog stila i svog stilskog uopštavanja. On nema svest o vremenu.

Njegova svest je ono-vremenska, svest koju bi naše iskustvo svesti lako moglo nazvati “svešću bez svesti”. On ne zna za istoriju, samim tim što ne zna za pojedinačno-smrtno. On nadživljava istoriju onako kako nadživljava pojedinačnost ili smrt. Duh palanke, međutim, delo je istorijskog zaborava (kao zastoja istorijskog razvoja), ali ipak, i upravo time, on je delo istorije; ma koliko da on, zaboravljen od istorije, želi da zaboravi istoriju i da se vrati duhu jedinstvene jedno-obraznosti plemenskog sveta, on je “zaražen” istorijom: njegova svest je istorijska svest koja mu onemogućava takav povratak, i zbog toga je to svest pobunjena protiv sebe same. To je svest pojedinačnosti koja je, na putu ka slobodno-otvorenom svetu svetskog duha, kao duha bezbrojnih mogućnosti, duha stilskog višeglasja, našla “zastoj”, i koja nije prešla iz pojedinačnosti (ili individualizma) u stav tvoračke subjektivnosti, ali je to svest koja, upravo zato, teži samoponištenju sebe same kao poništenju sopstvene pojedinačnosti, kao svest plemena u agoniji, plemena koje je napustilo sebe i pokušava sebi da se vrati. Ona ima samu sebe protiv sebe. To nije individuama svest koja, ne mireći se sa svojom individualnošću kao ograničenošću, teži stilskom prodoru u svet, i tako sebe uopštava pa uopštavanjem (idealno) i poništava samo protivrečno: težnjom ka svome apsolutnom važenju; još manje je to plemenska svest koja je bez svesti o sebi, jer je bez istorijske svesti kao svesti vremenskoj i svesti o pojedinačnosti. Stil, koji pokušava da nađe duh palanke, jeste stil koji je konačno dat pre pojedinačne svesti i kome ovaj duh pokušava, uprkos ovoj svesti, da se vrati.

U svojoj težnji za zatvorenim svetom, i u ovome sukobu pojedinačne svesti sa sobom samom kao jedinstvenom ispoljavanju duha palanke, ovaj duh odbija u stvari stil jer je unapred dat kao protivrečan svakome uopštavanju, samim tim jer je protivrečan svakoj pojedinačnosti. Pojedinačnost neće doći do stila svojim uopštavanjem, niti će stil biti živo uopštavanje pojedinačnosti: stil će biti tu, sa onu stranu svake pojedinačnosti, ali i sa onu stranu svakog procesa. Odbijanje pojedinačnosti je ovde odbijanje stila, upravo u ime krajnje vernosti njemu. Duh palanke gubi stil u ovom apsolutnom obogovljenju stila, jer tu gubi pojedinačnost kojoj se iskonski protivi, duboko već “zaražen” njome. Život stila, koji pretpostavlja ovo uopštavanje pojedinačnog kao jedan proces, ovde se onemogućava. Duh palanke ovaj proces odbija i sprečava jer je procesu protivan onako kako je protivan svakoj istoriji, i kako je, zbog toga, protivan svakome pokretu. Stil za njega nije proces; stil je statičnost, u punoj izmirenosti svega pojedinačnog sa voljom i obrascem stila. Stil je rezultat koji se hoće pre procesa, izvan njega, onako kako se ovde hoće plemenski duh, a hoće se upravo zato što je duh palanke izvan njega i što njemu pokušava da se vrati.

Dok je za plemenski duh, kao za nesvesno-stilski duh, jer duh nagonske jedno-obraznosti koja je data onako kako ovome duhu nije data pojedinačna (vremensko-istorijska) svest, stil sama stvarnost a ritual najviši način njenog upoznavanja i uspostavljanja, za duh palanke stil je obrazac koji treba podržati svojim životom, u koji treba bukvalno ugraditi život koji dolazi posle tog obrasca. On je norma a ne stvarnost, i utoliko je više norma i zakon ukoliko je manje stvarnost, ukoliko se više oseća kao konstrukcija kojoj se stvarnost odupire. Normativnost je tim svetija ukoliko je u stvarnosti problematičnija. Sve što je protivrečno njoj odbacuje se s neiscrpnom brutalnošću. Mogućnosti za pokret u svetu palanke otuda su ponekad gotovo beznačajne. One su u obrnutoj srazmeri sa ovom voljom duha palanke za normativnošću, koja se traži svuda i u svemu i koja zahteva apsolutni uvid u sve, apsolutnu javnost bez pauze.

 

 

Odlomak iz knjige “Filosofija palanke”